Pasoš na novom koferu i miris cimeta i medenjaka.
Zašto smo skloni užurbanom ritmu i propuštanju trenutaka radosti?
Svakodnevnica može biti u boji koju joj dodeliš. Bar na tren.
Razbacane igračke i prašina na komodi. Bezbroj poslića i poslova. Kristalna čaša i ulje na platnu, sa letovanja.
I onda si ponovo na Siciliji…

Jul mesec  i uzbuđenje. Nestrpljiva je svaka žena mog profila jer će sresti nov prostor. Hotel, u mislima, donekle, u opisu i imam u glavi. Ali maštu raspiruje i svaki podatak, koji mogu da razumeju svi oni koji vole zanimljive mirise patine na mestima gde počiva istorija.
Ta Sicilija; doživljena univerzitetskim uđžbenikom, napisanim od  profesora koji je inspirativno i maštovito, družio činjenice sa našom voljom; drhtala je u svakom danu i uglu stana u Zrenjaninu.
Deca zapitkuju, znatiželja i nas starijih stvorila je energiju da joj se gotovo osetio miris.
Neverovatno beše što je datum došao bez tenzije, a sa pripremama koje su toliko nesvojske mamama bez mašte. Mamama što svaki tren boje bojama sa olovom, svojim željama da ponesu  svakodnevne rituale i teskobe. Ne videći da su život i putovanje samo vihor koji diže i da je dovoljno poneti par haljina sa mirisom limuna i jasmina.
Spakovala sam sve dečije zahteve i potrebe, po osećaju, zaključala vrata i leto je mirisalo na nar sve do vazdušne luke.

Aerodrom je nekom deo posla, nekom bekstvo na jedinih desetak dana odvajanja od rutine, nekom slika za deljenje drugima, nekom radno mesto, promenada sveta u malom… Meni, krila za perspektive koje ti vrate duh. Živost u pluća da dišeš bez stege. Bez ograničenja i sa ljudima koji su kofer prepakovali čistim i pravim stvarima. Sa decom u naručju, kojoj baš takve vrednosti treba dočarati, kao nadu, veru i ljubav.

Znaš li ti kakva su tamo vina?-upitah supruga. I odgovorih  sama sebi.
Od tog odgovora , danas imam isti ukus pri pomisli na ime „KOGERA“.
A Kogera je tako utišavala svu onu vrisku i vrevu ogromnog restorana i reke ljudi u njemu. I sva negodovanja mališana na pomen menija koji mame uzalud ukrašavaju bezuspešnim poređenjima.
Račići, školjke, morski plodovi i salate… Sirevi.  Bela Kogera i njen jak, kiseli ukus presecali su svaku polemiku. Pojačavali su ton talasa i činilo mi se da od trećine one čaše, za koju ćete reći da nije adekvatna, adekvatno počinjem da osećam sa kojeg je obronka grozd iz kog je ceđeno.

Taj stari hotelski kompleks, imao je sve za jednu porodicu. Čak i mnogo više od toga.
„Suština se očima ne da sagledati“, jer su se videle plastične stolice. Ispucali pločnici i kilometri smeća. A tek neki od nas- zavodljivost Palerma, gde si sa dva dana boravka već progovorio „L’italiano-bene“ i zamerio im što su leggere…
Baš tu u samom centru Palerma, prestala sam da poredim pesak Majorke i priznala da na sasvim drugačiji način volim i ovaj sicilijanski.

Isto sam zavolela i neverovatnu romantičnu, vanvremensku realnost gde si na sred romana. Neobjašnjivo…Baš kao i osećaj gde sam u lokalnom „dućanu“ tražeći simbol Sicilije, našla izvrsno vino. Na stepenicama sa kojih je pukao pogled na lepote ovog neopisivog lepotana… Ostala sam i sad stojim. Sa oporim ukusom autentičnog vina, i onog govorljivog jezika.   I ako ga nisi potpuno adekvatno znao razumeli su tvoje bellisimmo u očima… I ti njihovo grazzie. I njihovo „Mamma mia“ vezano za „Cosa Nostra“.

Vanda nam je kao vodič života, tog dana uz priču, da se na ostrvu cene istinske vrednosti, poslužila Marsalu.

Marsala mi se nije dopala. I ako je još od 1969. Kontrolisanog geografskog porekla. Preslatka  ili ne po mom ukusu, tek nije umanjila lepotu trga Quattro Canti. Dopala mi se priča. Dopalo mi se i što je katedrala oslikavala jedinstvo tri različite religije koje su se na ostrvu susrele u davnoj prošlosti. Što su umeli da uvide svoje vrednosti.

Da se na praznike vesele i pevaju, dižući nekakve rasparene čaše u kojima su kapi toliko dovoljne da podgreju ljubav.

Nije mi trebala podgrejana Marsala! Možda da je bila ohlađena na pravi broj stepeni spram užarenog asfalta, tad ne bi zbrisali kao i sve mame u „La Rinascente“. Opsesija „Kupi-pokaži“, mene nije obuzela.
Prijala je ona klimatizovana atmosfera ali naročito pogled na veći deo grada sa vrha zgrade.

Konačno je uz kafu i pogled iščezao onaj karamelizovani ukus kakvog se nerado sećam… Ali se rado sećam onih krovova. O, takve nestvarne slike, niko se ne odriče!  Umivene, stare ali predivne zgrade. Pitam se, kakav je to pozorišni komad pod rubovima neba? Koji su glumci i da li misle o rekama ljudi koji prolaze svakoga dana, ljubeći njihov kutak odvojen od toka svakodnevnice.
Preseklo me je nazdravljanje i odjek sudarenih čaša. Vino piju kao nekakav eliksir. Na tren se zagledaju u zlatnu tečnost, osmehnu se i nazdrave.  Potpuno prirodno. Bez lažnih scena. Sve je 100% život.  I nastavljaju ga.
Prolaze mi slike njihove porodice. Kaže priča da je majka sve. Žena sa svim pravima. Oko nje je na Siciliji sve u vrtlogu. Mogla bih zamisliti ženu koja se smeje dok postavlja sto. Čaše, tanjire, čipkane salvete.

I ceo je odmor, sve skupa sa suncem i prelepim cvetovima intenzivne ružičaste boje, u bodljikavim grmovima, zaista odmorio moju dušu.

Nedovoljno razumljiv Italijanski, zvučao je kao pesma italijanskih pevača. Nije me zanimao sadržaj reči. Nije se sam po sebi podvlačio pod kožu. Samo  je milovao. Odmorila sam se jer nehotične priče, ne naprežu mozak kao kada slučajno čuješ priču u marketu.
Prijalo je što sam pratila svoja interesovanja. Što nisam čula o novim aferama i problemima.
Samo su pevajući pričali. Kao ptice.

Planirala sam, kao i svaki put, intenzivne aktivnosti. Radan odmor. Plan nije ispoštovan i sasvim sam zadovoljna postignutim.
Imobilišu vas faktori koji su ovde sasvim odobreni . Nema moderne železnice niti savršene gradske komunikacije autobusom, kao na Majorci. Preskup rent-a-car, i rizik da porodica ne uspe u planiranom. Uspeli smo u neplaniranom. Nakon obilaska lepih trgova, katedrala, pozorišta, deci je laknulo jer oni bez plana i sa planom, imaju more, bazen, lopte, igrališta… Mi stariji, knjigu, kafu i mir.
I nikako nije bilo loše šetati se od sobe do restorana, plaže i bazena.
Njihov trud da miris mora približe stolu, toliko je prirodan. Na taj sto, sa starim stolnjacima, jedne večeri postavili su svoje šarenilo ukusa. Gledam sa terase i ne verujem! Oni sviraju, pevaju igraju. U tradicionalnom odelu, bele košulje, crni prsluci i crvene marame, opet imam pozorišni komad!
Pomislih da je u toku venčanje i sklonih se.
Međutim, saznajem da je to veče Napolitanske hrane i muzike…
Takva radost me obuzela, da smo za devet minuta u lepršavim odelima sišli među sve njih. Odmah su me uzeli za ruke. Trebala sam plesati. A ja sam se zbunila među onolikim svetom i završila u kovitlacu plesne grupe.

Publicerat av Marijana Kerleta den 21 juli 2016

I danas rado pustim snimak i smejem se. Takav ritual plesa imam u svoja četiri zida, sa svojom decom.
I pre putovanja, baš u ta četiri zida, gajim vrednosti kakve žive, slobodne, svuda. Cene se. Veruje se. Nada, voli, sa pesmom! I, da, naravno, nikako da ne propustim šta je kruna takvih trenutaka: Na Siciliji je veče završavano crvenim Kogera vinom, u svoj njegovoj težini. Kap po kap, prvo na usne a onda na misli.
Moja ispovest,  evo obelodanjena.